Ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine prof. dr Snežana Bogosavljević Bošković predstavila je u Narodnoj Skupštini Republike Srbije četiri predloga zakona. Dva predloga su potpuno novi zakoni u našem sistemu, dok su druga dva predloga ratifikacije međunarodnih ugovora.

Ministar Bogosavljević Bošković obrazlažući Predlog Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda je istakla da je raniji Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, stupio na snagu 23. maja 2009. godine. Međutim, u toku njegove primene uočeni su određeni problemi i nedostaci u određenim rešenjima koje je ovaj zakon ponudio. Osnovni cilj u donošenju novog Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda je da se oblast zaštite i održivog korišćenja ribljeg fonda uredi na kvalitetniji način, da se poboljša i unapredi postojeće stanje.

Neki od nedostataka koji su uočeni u prethodnom periodu, a koji se direktno ili indirektno tiču načina na koji je regulisana ova oblast u našoj zemlji jesu:
–    odsustvo saradnje svih zainteresovanih strana (zaštite prirode, hidrograđevinski sektor, elektroenergetski sektor, šumarstvo i poljoprivreda) u uslovima višenamenskog korišćenja vodenih resursa što je dovelo do izolovanog upravljanja sa negativnim uticajima po riblji fond;
–    nedovoljna transparentost korišćenja sredstava od dozvola za privredni i rekreativni ribolov i neadekvatan sistem kontrole tih sredstava;
–    postojeći socio – ekonomski uslovi u odnosu na utvrđivanje cena u oblasti rekreativnog i privrednog ribolova;
–    problemi u vezi broja izdatih dozvola za rekreativni ribolov u odnosu na kapacitet ribolovnih voda;
–    nepreciznost definisanja osnovnih pojmova usled kojih je bilo otežano voditi prekršajne postupke;
–    nedovoljan stručni kapacitet korisnika ribarskih područja;
–    nepovoljna materijalno – tehnička opremljenost korisnika ribarskih područja;
–    odsustvo saradnje među korisnicima ribarskih područja;
–    nepostojanje mehanizama komunikacije sa učesnicima u delatnosti (privrednim ribarima i rekreativnim ribolovcima) radi obezbeđenja njihovog učešća u kreiranju i implementaciji politike i njene primene u oblasti zaštite i održivog korišćenja ribljeg fonda.
–    nemogućnost Ministarstva da utiče na visinu troškova dozvole za privredni ribolov, imajući u vidu da po važećim zakonskim rešenjima Korisnik samostalno, bez obaveze da pribavi saglasnost resornog ministarstva određuje visinu troškova ove dozvole;
–    nepostojanje odredaba zakona koje uređuju oblast koja se odnosi na izuzimanje pojedinih voda iz ribarskih područja

Naime, važeći Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda ne obezbeđuje kontrolu u sistemu korišćenja ribljeg fonda kao komponente biološke raznovrsnosti Republike Srbije, regulisanost uloge pojedinih subjekata u delatnosti koji je doveo do neuravnoteženosti između stepena korišćenja ribe kao prirodnog resursa i ekonomskog razvoja koji nastaje. Takođe, neprimenjivanje načela efikasnosti i održivog korišćenja obnovljivih prirodnih resursa, neadekvatnog planiranja korišćenja ribljeg fonda i odsustvo kontrole i praćenja stope ribolova dovodi u opasnost obnovljivost ribljeg fonda kao prirodnog resursa. Pored toga, napredak u konceptu zaštite prirode, tj. prirodnih resursa sam po sebi, bez nedostatka i disharmonije sa drugim zakonima koji reguliše delatnost korišćenja ribe kao resursa, kao i međunarodne obaveze na zaštiti prirode koje je država preuzela ukazuju na potrebu donošenja novog zakona koji bi taj odnos efikasnije regulisao.

Dosadašnji ekonomski i neekonomski interesi i razlozi diktirali su uslove i način eksploatacije prirodnih resursa i dobara, bez uračunavanja direktnih ili indirektnih uticaja na životnu sredinu. Dalje korišćenje prirodnih resursa i dobara i izmene prostornog okvira, mogući su samo pod uslovom stalne naučno zasnovane kontrole. Taj vid kontrole korišćenja prirodnih resursa i dobara jedan je od osnovnih zadataka u zaštiti životne sredine. Upravljanje prirodnim resursima i dobrima i zaštita životne sredine je zahtev i potreba čoveka i njegov odnos prema prirodi. Takav odnos obezbeđuje potrebnu harmoniju između čoveka i njegovih aktivnosti s jedne strane i očuvanje prirode i njenih vrednosti sa druge strane.

Zbog svega navedenog ukazala se potreba da se određena pitanja preciznije definišu i regulišu na adekvatan način. Potreba za održivim upravljanjem prirodnim resursima obavezuje u ovom trenutku na donošenje novih propisa kojima se uređuje njihova zaštita i korišćenje, a posebno u delu koji obuhvata korišćenje ribe kao obnovljivog prirodnog resursa.

Predloženim zakonskim rešenjem se unapređuje sistem upravljanja ribljim fondom koji obuhvata zaštitu i održivo korišćenje ribljeg fonda kao dobra od opšteg interesa u skladu sa principom održivog korišćenja.

Predlog zakona uvažava do sada dostignuti stepen demokratskog i tehničko-tehnološkog razvoja, različitosti i specifičnosti prostora Republike Srbije i na celovit način reguliše ulov, zaštitu i promet riba i ostalih životinja koje žive u vodi. Odredbe ovog zakona odnose se na ribolovne vode. Riba u ribolovnim vodama Republike Srbije je prirodni resurs i kao takav je državna svojina, osim ribe u ribnjacima, poluribnjacima, kavezima u ribolovnoj vodi i ograđenim ili pregrađenim delovima ribolovne vode za gajenje riba, koja je svojina vlasnika objekta za gajenje ribe.

U Predlog zakona ugrađena su dosadašnja iskustva, dopunjena su i poboljšana zakonodavna rešenja. Predlogom zakona koji je danas pred vama, dame i gospodo  postižu se sledeći ciljevi:
–    podignut je kvalitet Programa upravljanja ribarskim područjem;
–    podignut je nivo stručnosti u čuvanju ribarskog područja;
–    podignut je nivo stručnosti u upravljanju ribarskim područjem;
–    podignut je kvalitet izveštaja o korišćenju ribarskog područja;
–    kvalitetnije je definisan izvor finansiranja zaštite i održivog korišćenja ribljeg fonda, kao i uvođenje posebnih računa za sredstva od izdatih dozvola u cilju kontrole namenskog trošenja sredstava;
–    definisani su uslovi za izuzimanje ribolovnih voda iz ribarskog područja;
–    preciznije i kvalitetnije su definisani uslovi za ustupanje ribarskog područja;
–    kvalitetnije i preciznije je definisan način vršenja nadzora u vršenju poverenih poslova od strane AP Vojvodine;
–    uvedeni su novi potencijalni subjekti za dodelu ribarskih područja;
–    uveden je monitoring kvalitativnog sastava i uzrasne strukture ribljeg fonda u cilju praćenja efekata Programa upravljanja na zaštitu i održivo korišćenje ribljeg fonda;
–    uvedena je obavezna saglasnost i kontrola vrednosti dozvola koje nisu bile obuhvaćene postojećim zakonskim odredbama: dozvole za privredni ribolov, kao i dozvole za rekreativni ribolov: dozvole za zaštićena područja, dnevne i višednevne dozvole;
–    uvedena je posebna dozvola za rekreativni ribolov za ribarska područja u granicama zaštićenog područja;
–    propisano je usklađivanje Programa upravljanja ribarskim područjem sa dr propisima kojima se uređuje zaštita prirode;
–    propisana je obaveza definisanja posebnih staništa na ribolovnim vodama kao mesta od značaja za mrest i dr biološke potrebe riba (zimovanje, rast, ishrana, migracija riba) u kojima se zabranjuje svaki vid ribolova i dr aktivnosti;
–    detaljnije je propisano razgraničenje u prodaji dozvola između korisnika kroz definisanje jedinica lokakne samouprave u Ugovorima o ustupanju RP;
–    kvalitetnije su definisana prava, dužnosti i ovlašćenja inspektora u vršenju nadzora nad radom korisnika ribarskih područja;
–    izvršene su izmene zakonskih odredbi koje definišu kazne za prekršaje i privredne prestupe, u smislu povećanja visine novčanih kazni kao važne mere u zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda;

Pored svega navedenog, ovim zakonskim predlogom su utvrđene i razgraničene nadležnosti organa Republike i autonomne pokrajine koje se odnose na: ustupanje ribarskih područja na korišćenje, davanje saglasnosti na programe upravljanja, utvrđivanje i raspodelu naknade za ustupanje i korišćenje ribarskog područja, kao i naknade za izdavanje dozvola za privredni i rekreativni ribolov. Predloženim rešenjima u ovom zakonu obezbeđuje se odgovornost svih gore navedenih subjekata za zaštitu i održivo korišćenje ribljeg fonda kao obnovljivog prirodnog resursa, s jedne strane i nadležnih organa Republike, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, s druge strane.

Ministar Bogosavljević Bošković je na kraju naglasila i da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije. Donošenje ovog zakona neće izazvati povećanje troškova u budžetu Republike. Sprovođenje zakona neće uzrokovati povećanje broja zaposlenih i nabavku nove opreme. Povećanje poslova odnosi se na donošenje podzakonskih akata koja proizilaze iz zakona u periodu od godinu dana nakon donošenja zakona što će se svrstati u dužnosti visokostručnih službenika nadležnog Ministarstva.

Poslovi koje u skladu sa Zakonom obavljaju korisnici ribarskih područja i upravljači zaštićenih područja koji su proglasili ribarsko područje u okviru granica zaštićenog područja, finansiraju se od sredstava ostvarenih izdavanjem dozvola za rekreativni i privredni ribolov.

Dozvolite mi da još jednom naglasim da riblji fond Republike Srbije, predstavlja značajan prirodni resurs te kao takav zaslužuje da se maksimalno čuva i štiti, i da u odnosima koji nastaju prilikom korišćenja ribolovnih voda taj interes bude prioritetan, izjavila je Bogosavljević Bošković.

U tom smislu ovaj predlog zakona predstavlja napredak, pre svega jer na celovit način uređuje sistem upravljanja ribljim fondom u skladu sa principom održivog korišćenja. Time se ispunjavaju i zahtevi Evropske unije i načela koja proizilaze iz ratifikovanih međunarodnih ugovora u oblasti zaštite biodiverziteta: Konvencije o biološkoj raznovrsnosti, Konvencije o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje flore i faune, Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, Zakona o potvrđivanju konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja, kao i ratifikovanih sporazuma u oblasti ribarstva.

Drugi predlog zakona o koji je ministar obrazlagao je Predlog Zakona o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje ili kako je u javnosti poznatiji Zakon o predžetvenom finansiranju. Usvajanjem ovog  predloga zakona naša zemlja postaje prva zemlja u regionu i jedna od retkih u svetu koja dobija potpuno zaokružen sistem finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Ministarstvo je na izradi ovog zakona radilo skoro tri godine i verujemo da smo sačinili kvalitetan zakonski predlog, koji će olakšati finansiranje u oblasti poljoprivrede.

Ovaj predlog zakona je rezultat projekta realizovanog u saradnji sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj  (EBRD), a ceo projekat uključuje i uspostavljanje svih pratećih mehanizama, potrebnih za implementaciju ovog zakona.

Tokom izrade nacrta ovog akta, Ministarstvo je u saradnji sa EBRD organizovalo dve konferencije (februara 2012. god. i februara 2013. god.), na kojima je javnosti predstavljena ideja uvođenja sistema predžetvenog finansiranja, a na kojima su učestvovali predstavnici bankarskog sektora, osiguravajućih društava, proizvođača i prerađivača. Nakon ovih sastanaka dobijene su korisne sugestije, primedbe i komentari od svih zainteresovanih strana, te je kao konačan rezultat tokom ove godine pripremljen Nacrt Zakona o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje.

Donošenjem ovog zakona stvara se mogućnost za uspostavljanje tzv. sistema predžetvenog finansiranja u Republici Srbiji, što predstavlja sistem koji bi primarnim poljoprivrednim proizvođačima olakšao pristup izvorima finansiranja u trenutku kada imaju najveću potrebu za finansijskim sredstvima, odnosno pred setvu ratarskih kultura.

Projekat uvođenja sistema predžetvenog finansiranja uspešno je implementiran do sada u Brazilu, a u fazi implementacije je u Ukrajini i Rusiji. Srbija bi bila prva zemlja u ovom delu Evrope koja bi implementirala ovaj način finansiranja primarnih poljoprivrednih proizvođača i verujemo da će uspešno zaživeti i u Srbiji, na način kako je zaživeo i u Brazilu, gde je ovakav način finansiranja postao dominantan u poljoprivredi.

Novina koju nudi ovaj zakonski predlog jeste uvođenje novog elementa u kreditni, odnosno ugovorni aranžman, a to je korišćenje zaloge na budućim poljoprivrednim proizvodima, odnosno zaloge na budućem rodu kao sredstvu obezbeđenja. Na ovaj način, proizvođač kao sredstvo obezbeđenja svoje pozajmice koristi zalogu na budućem rodu, što mu olakšava pristup finansijskim sredstvima, jer se za finansiranje njegove proizvodnje ne zahteva obavezna hipoteka, što je često prepreka kod pristupa finansijskim sredstvima.

Zaloga kao instrument obezbeđenja naplate potraživanja regulisana je Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar, međutim novina koju ovaj predlog zakona donosi jeste uvođenje novog oblika zaloge, a to je buduća poljoprivredna proizvodnja. Na taj način, poljoprivredni proizvođač kod banke ili prerađivača dobija finansijska sredstva za finansiranje poljoprivredne proizvodnje, a ta sredstva su obezbeđena budućim rodom na njegovom mestu proizvodnje. Ukoliko nakon žetve/berbe, iz bilo kojih razloga, nije u mogućnosti da vrati pozajmljena sredstva, aktivira se zaloga na budućem rodu i zajmodavac, odnosno zalogoprimac, postaje vlasnik rezultata proizvodnje, čime naplaćuje svoje potraživanje. Važno je napomenuti da je ova vrsta zaloge privremenog karaktera, odnosno postoji ograničeno trajanje zaloge, i to do kraja kalendarske godine u kojoj se obavlja žetva, odnosno berba, a što je precizirano ugovorom. Zaloga, naravno, prestaje da važi isplatom obaveze na način kako je ugovorom precizirano i briše se iz Registra.

Važan element ovog zakona upravo je Ugovor o finansiranju poljoprivredne proizvodnje, koji sadrži sve neophodne elemente za definisanje prava i obaveza obeju ugovornih strana, između ostalog i zalogu na budućem rodu. Ugovor o finansiranju poljoprivredne proizvodnje upisuje se u Registar ugovora o finansiranju, što će omogućiti proveru da li je određena parcela opterećena obavezom, odnosno poljoprivredna proizvodnja na toj parceli. Ono što je bitno, a što ovaj zakonski predlog nudi kao mogućnost, jeste definisanje obaveze u novčanom ili robnom obliku, kao i mogućnost njihovog prevođenja iz jedne u drugu, što se definiše Ugovorom o finansiranju. Registar ugovora o finansiranju će voditi Agencija za privredne registre, a njegovo uspostavljanje će finansirati EBRD. Takođe, ova finansijska organizacija će podržati i promociju uvođenja novog sistema, kao i obuku učesnika u sistemu.

Očekujemo da će učesnici u sistemu predžetvenog finansiranja biti pre svega primarni poljoprivredni proizvođači kao zalogodavci, dok će se kao zalogoprimci uglavnom pojavljivati banke i prerađivači u oblasti biljne proizvodnje. Posebno naglašavam biljnu proizvodnju, s obzirom da ovaj zakon pokriva samo biljnu proizvodnju zbog postojeće mogućnosti uspostavljanja ovog sistema u ovoj oblasti, ali se nadamo da će se u budućnosti, sa uspešnim razvojem sistema predžetvenog finansiranja, stvoriti uslovi za uvođenje ovog sistema finansiranja i u oblast stočarske proizvodnje.

Ministar Bogosavljević Bošković posebno je naglasila da je i do sada postojao sličan ugovorni odnos između prerađivača, tj. otkupljivača s jedne strane i primarnih poljoprivrednih proizvođača, s druge strane. Reč je o takozvanim ugovorima „na zeleno“, gde su na osnovu ugovorene proizvodnje primarni proizvođači od prerađivača dobijali inpute za poljoprivrednu proizvodnju izražene kroz paritet za finalni proizvod. Ovakav način finansiranja je dokaz da ovaj sistem ima uslove da funkcioniše, a Zakon o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje će samo postaviti u pravni okvir ovakvu vrstu odnosa. Takođe, ovaj zakonski predlog u sistem uvodi i banke kao nove učesnike, što stvara uslove za proširenje ponude bankarskih proizvoda i lakšu dostupnost bankarskih kredita primarnim proizvođačima.

Predlog zakona ne zahteva obavezno osiguranje poljoprivredne proizvodnje, što je, moram priznati, bila i naša dilema prilikom izrade zakona. Međutim, ne želeći da sužavamo pravne mogućnosti za korišćenje ovog finansijskog instrumenta zahtevom za obavezno osiguranje useva i plodova od štete, vodili smo se očekivanjem da će tržište samo nametnuti ovakav zahtev, a što ostaje kao mogućnost dogovora dve ugovorne strane.

Ministarstvo je upoznato sa problemom finansiranja poljoprivredne proizvodnje, naročito ako se ima u vidu sezonski ciklus ove proizvodnje i potreba da se u jednom trenutku izvrši jednokratno finansiranje celokupnog proizvodnog ciklusa, što predstavlja veliko ulaganje za proizvođača, a često i ograničavajući element za eventualno proširenje proizvodnje. Donošenjem ovog zakona i uspostavljanjem sistema predžetvenog finansiranja prevazišlo bi se ovo ograničenje, što bi stvorilo uslove za proširenje i unapređenje proizvodnje, a što bi za rezultat imalo povećanje obima proizvodnje i prinosa.

Takođe, u skladu sa ograničenim budžetskim sredstvima, potrebno je naglasiti da usvajanje ovog zakonskog predloga ne zahteva dodatna budžetska sredstva, a s obzirom da je veliki broj učesnika u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i uključene institucije, iskazao interesovanje za ovaj zakonski predlog, verujem da će ovaj sistem zaživeti u našoj poljoprivredi i doprineti njenom daljem razvoju čime će se stvoriti realni uslovi da naša poljoprivreda postane stvarna razvojna grana naše privrede.

Predlog Zakona o potvrđivanju Protokola o zaštiti od poplava uz okvirni sporazum o slivu reke Save  je sledeći predlog zakona koji je obrazlagan. Ovaj zakonski predlog predložilo je Ministarstvo spoljnih poslova na osnovu materijala koji je pripremilo Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, odnosno Republička direkcija za vode kao organ u sastavu Ministarstva.

Kao što smo nedavno imali prilike da vidimo, bujice, poplave, zaštita od voda ne poznaju državne granice. Kao bolna potvrda ovoga došle su nam ovogodišnje katastrofalne poplave koje su pogodile sve zemlje u regionu. Ova dešavanja su nas sve podsetila da moramo blisko da sarađujemo kada je reč o prirodnim nepogodama. Jedan od takvih vidova saradnje jeste upravo saradnja država u slivu reke Save. Okvirni sporazum o slivu reke Save je potpisan od strane država u slivu reke Save 3. decembra 2002. godine. Sporazum koji je stupio na snagu 29. decembra 2004. godine obezbeđuje principe i mehanizme za regionalnu saradnju. Naša država je 2004. godine postala država Strana Okvirnog sporazuma. U skladu sa odredbama ovog sporazuma  države su se obavezale da će sačiniti protokole kojima će se urediti posebna pitanja koja se odnose na sliv reke Save, i to: prekogranične uticaje u slivu reke Save; vanredne situacije, zaštitu od poplava i sprečavanje zagađenja voda prouzrokovanog plovidbom.

Protokol o zaštiti od poplava je potpisan 1. juna 2010. godine. Protokol uređuje pitanja održive zaštite od poplava u slivu reke Save, nastalih usled prirodnih pojava kao što su velike vode reka i bujica i barijere formirane nagomilavanjem ledenih santi i veštačkih uticaja kao što su ispuštanje vode iz akumulacija i retenzija, prouzrkovano rušenjem brana ili neodgovarajućim upravljanjem, promene u slivu, rečnim koritima i inundacijama sa ciljem sprečavanja ili ograničavanja opasnosti i smanjivanja ili otklanjanja negativnih posledica od poplava.

Predmet protokola je detaljnije uređivanje pitanja, koja se odnose pre svega na utvrđivanje zajedničkih ciljeva, kriterijuma i mera zaštite od poplava u slivu reke Save  vezano za prevenciju, obaveštavanje, mere odgovora, ostvarivanje saradnje, razmenu informacija i drugo.

Sprovođenje protokola će doprineti unapređenju zaštite od štetnog dejstva voda na regionalnom i nacionalnom planu. Protokolom se stvara osnov za upravljanje rizikom od poplava koji se mora obezbediti na nivou sliva reke Save, što je u saglasnosti sa modernim principima i zakonodavstvom Evropske unije, posebno sa  Direktivom 2007/60/EZ o proceni i upravljanju rizicima od poplava i Akcionim programom za održivu zaštitu od poplava na slivu reke Dunav.

Obaveze iz Protokola uticaće na obaveze strana da preduzimaju mere na nacionalnom planu koje se odnose na razvoj zakonske regulative, uspostavljanje administrativnih, finansijskih i tehničkih mera za održivu odbranu od poplava, kao i spremnost na reagovanje pri vanrednim situacijama odbrane od poplava. Ovo se pre svega odnosi na obaveze organa vlasti i nosioca aktivnosti, u cilju uspostavljanja preventivnih mera, mera pripravnosti i odgovora u slučaju poplava.

Značaj dobre regionalne saradnje postao je vidljiviji i tokom ovogodišnjih katastrofalnih majskih poplava koje su posebno pogodile sliv reke Save i tokom kojih je uspostavljena komunikacija sa institucijama nadležnim za odbranu od poplava uzvodnih država.

Ne čekajući formalno stupanje na snagu Protokola, Republika Srbija je učestvovala u svim aktivnostima Međunarodne komisije za sliv reke Save, a koje se odnose na početak izrade Plana upravljanja rizikom od poplava za sliv reke Save, razvoj sistema prognoze, upozoravanja i uzbunjivanja na pojavu poplava u slivu reke Save i razvoj platforme za razmenu informacija značajnih za odbranu od poplava. Takođe, smatramo za uspeh zajedničku pripremu predloga projekta „Unapređenje zajedničkih aktivnosti na upravljanju poplavama u slivu reke Save” čija realizacija je započela oktobra ove godine a projekat finansira Investicioni okvir za Zapadni Balkan.

Za vodoprivredu Republike Srbije, najnizvodnije države u slivu reke Save, od velikog značaja je donošenje zakona o potvrđivanju Protokola o zaštiti od poplava uz Okvirni sporazum o slivu reke Save, naročito posle iskustava sa katastrofalnim poplavama iz maja meseca ove godine.

I na kraju, poslednji predlog zakona koji obrazlažemo u ovom predstavljanju je Zakon o potvrđivanju drugog amandmana na ugovor o saradnji između Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije  i Evropske organizacije za eksploataciju meteoroloških satelita (EUMETSAT)